Na kamaru!

Kad olovke prestanu pisati

Kad prosjaci prestanu prositi

Kad biljke prestanu disati

Kad se nosiljke ne budu mogle nositi

Kad voda iz pipe prestane kapati

Kad svijeća ne bude htjela goriti

U kazalištu šaptač kad prestane šaptati

I kad se jeka prestane oriti

Kad Likvi ne bude davao pjenu

U Krašu kad zagori čokolada

Kad mjesec ne bude imao mjenu

Kad utjehu ne bude pratila nada

Kad se izumi perpetum mobile

I kad on odluči prestati…

E, tad će i mene nestati!

…kutak za poetski trenutak izgleda, da to su oni dani kad skontaš da svi koji gaze po tvojim leđima zapravo pokušavaju naći ravnotežu da ti ne stanu na kičmu, da ti ne prebiju rebra i da im noga ne sklizne sa plećke dok se saginju da te poljube u dupe!

P.S. pjesmica je moja, napisana davno i jako ju volim

Šta god ljudima ne štima uvijek imaju neko opravdanje. Neki pojam koji bestežinski lebdi u zraku, zamagljen i nejasan većini. Ljudi su jednostavno takvi, bespotrebna opravdanja ih umiruju, vole mazat oči i sebi i drugima i koliko god tupili o razumijevanju zbilja je malo onih koji imaju vještinu stavljanja sebe u tuđu poziciju. Kako bi Lale i Čačinački Alkosi rekli: «Malo nas je al’ smo govna».
Ako krene po zlu – najebo je Murphy, o pojmu sreće sam već pojasnila, onda sljede usudi, sudbine, karme, natalne karte, horoskopi i ina proročanska maglica.
Posebnu kategoriju za veslanje po rođenoj septičkoj jami čine tzv. Vremenski uvijeti i stanje na cestama. Svi znaju onu nizbrdicu kad sve «krene nizbrdo» i muskulfiber od valjanja kamena uzbrdo. Ljetne vrućine, Jesenska melankolija, Siječanjska besparica i Proljetni umor, meni osobno su od poznatijih i trudim se manje ih gurat među vlastita opravdanja za učinjeno ili neučinjeno.
Obzirom na datum evo prigodne sage o mučenicima:

Sjedim u subotu u birtiji, pijem kavu i prisluškujem neke dvije ženske i njihovu raspravu o «proljetnom umoru». Btw. inače sam sklona buljenju u tramvaju i zabadanja nosa u tuđe stvari. Koliko sam ja skontala taj proljetni umor bi označavao neku sjebanost u razdoblju od 21. ožujka do 21. lipnja.
I tako kukaju si dve druge. Jedna naflajbana u rano jutro a druga ono, Lacoste casual s pink torbicom za plac. (raspisan natječaj! : ko nagura 10 razbijenih jaja u tu pink tašku – ja šibnem kašiku masti na tavicu i pravim omlet!). Jada se ova sirota Aligatorica kako joj je spremačica groozna, lupa joj usisavačem čim dođe a ona je alergična na buku (vjerojatno i na prašinu pa nesmije sama brisat). Djeca su grozna i jedva čeka da muž bude na nekom usavršavanju u Belgiji pa će ih strpat na produženi boravak jer joj nije dovljno mira do 15 h, a muža je sramota da je ona doma a djeca u boravku do 5. Ova jadnija s fejk trepušama (pazi subota u 15 do 10 prije podne a trepke besprijekorno zaljepljene) je još pod dojmom svježe obilježenog stupanja u bračnu zajednicu (fešta je bila u Okrugljaku), tepe o medenom mjesecu i parama od «kum iz Nemačka».
I tako, tješeći jedna drugu u dubokoj boli, i tuzi obavijestile rodbinu i prijatelje da sve nedaće pripisuju Proljetnom umoru. Pao dogovor da će za Uskrs u Opatiju (jedna nema vozačku a drugoj je bed s Yaris-om na dalek put) upit malo sunca i pričekat Ljetnu sparinu da im zagorča život. Srknile nesicu i zapizdile do Generalturista.

Sirote toliko su bile umorne od tog proljetnog umora da su i mene umorile. Da me samo vidite, od subote sam ko ošpricana. Eto mi na sad, neka kad prisluškujem po birtijama.
Odo istrest pepeljaru kad glupa kućna pomoćnica opet nije došla i od muke se nabacit na kamaru posteljine..

lalalaaa
….zagrlio svemir…
Proljeće je i miriše trava…mora da je susjed zapalio frulu )

Koje usrano vrijeme! Baš mi i nije dobro sjelo na ovu gripicu koju još lagano vučem. Zadnjih par sati baš razmišljam o sreći. Obzirom da su sati sitni, a ja sretna nije ni čudo
U stvari ne kontam baš da li sam ja sretna ili ne (inače smatram da jesam) nego onako faktički jel postoje oni koji imaju sreće i oni koji nemaju? I da li se to uopće može tako podijelit kao: “ajmo u vrstu, pa svi koji imaju sreće molim dva koraka naprijed”? Mislim, činjenica je da ako promatraš par stvari, bića ili koječega i ako ih uspoređuješ, možeš ih zbilja podijelit na one što imaju ili su imali i one koji nemaju ili nisu imali sreće. I onda meni krće zbrka….
Evo za primjer gledam svoje grbave prste na ruci. Na desnoj sam polomila sve osim palca, i to u šusu – odjednom. Pa me sad zanima jel taj Palac imo sreće il’ koji k..? Il sam ja imala sreće pa nisam prebila i Palac i ostale Prste lijeve ruke? E sad ako Prsti imaju neki socialni život sami među sobom (recimo ) pa se jedni pred drugima prave važni pa ispadne da je super stvar “biti prebijen” i onda se kurče jedni drugima u stilu: “E stari znaš kad je mene ova prebila,ccc… čoeče na dva mjesta sam puko. Mjesec dana gipsa!” Pa onda ovaj drugi njemu kaže: “ ma da al ja… pa ja sam jednom ubo u govno e to ti je muka” i šta onda šta??…onda je Palac običan papak, sroljo, mlitavac! Najveća dogodovština mu je da je ustopo Zlatka Kramarića, a on čak više nije ni gradonačelnik! Činjenica je da ga je zbilja ustopo dok je Zlajo bio na toj funkciji nestat će, mlade generacije Prstiju uopće ne prate politiku, malo je takvih… Prstićice uopće ne padaju na intelektualce i ako se pod hino ne prebije nikad neće zahaltat neku zgodnu. Još ako dobije neku groznu bradavicu e onda zbilja Palac nema sreće!

Ono što ja u vezi same sebe smatram je da sam zbilja sretna, onako u globalu čak i presretna. Al ope mislim da svu tu sreću nekako odradim zaslužim il šta ja znam…
Nikako nebi htjela da me neko smatra “Srećkovićkom”, brijem da je to čak neka negativna konotacija. Kad se kaže da neko ima sreće odmah mislim nešto kao “ma krumpiraš, jebote taj ima sreće”
Ako se gleda da sam u dobi od 4 godine pala u koto kipuće vode i ostala živa, i bez ožiljaka ( pusa na nebo anđelu Fajzi!), preživila rat zajedno s cijelom obitelji, financijski neovisna (potpuno od punoljetnosti), našla nekog divnog dečka i doživila 25-u onda sam imala sreće.
A ako se gleda da nisam završila faks (ok, nisam se baš ni napatila učeći), nisam kreditno sposobna, nisam kćer nekog bogataša koji bi joj sredio i faks i poso i kredit i nisam dobila na lotu e onda baš i nisam imala sreće.
Pa sad ako netko može, nek prosudi jesam li srećkovićka-krumpiraš-lopatar il sam pehist ko pehar na Grand slam-u?

…………………………………..

E sad sam pročitala post i skontala kak sam zabrazdila, neću ga obrisat. Nek me podsjeća o kojim ja glupostima razmišljam u 3 ujutro. Đizs koja bena i kakvo baljezganje??!!!
Kažu da se bolje rodit bez kurca nego bez sreće jer ako maš sreće i kurac će ti narast.
Ma ja bi popizdila da sam srećkovićka i da mi kita naraste, voli bit žena i bila bi totalno nesretna s tim u gaćama.
Ugl. ‘ko god ima dve ruke i dve noge i mrvu zdrave pameti ima sreće (ako ovo ne pročita!).

Eto šta je nama naša borba dala! (pogledajte ove se dve čine presretne dok pjevuše)
A ja si odo za kaznu prebit palac pa spavat!

Hu malo me popušta bijes al ću si dat za pravo da se iskalim na ovom postu.
Ugl. vikend je odlično prošo doma ali je brzo sva radost isparila kad sam došla u Zg. E tu je počelo jebanje majke. Uglavnom tjedan za skočit kroz prozor, ćopilo me sve od gripe zaostatka s poslom, proljetne depresije do sve ijedne sitne zapreke koja mi se mogla nemilosrdno bacit pod noge. Ništa me mimoišlo nije. Postala sam čangrizava debela baba koja na ništa nije oguglala, koju sve živcira i koja konstantno pokušava unijeti red u ovo globalno sranje od nereda. Eo sad se ispucam i obećavam sama sebi da će me popustit čim sve sasujem u ovaj digitalni tariguz papir kojeg je neko slučajno na vrpi đubreta zakačio s vilama i ostavio na kamari među sijenom.
Pa počnimo
Kao prvo za vikend nisam uopće otišla do bake, baku koju beskrajno volim, premda mi je 100 puta popila živce, premda se zakačimo svaki drugi put (prošli put žešće, pa sam se sad trebala ispričat). Baka je stara i draga i divna i voli da joj dođem, i nisam nikad bila doma da ju nisam vidila i da joj se bilo šta desi ugrizla bi se za guzicu jer joj ovaj put nisam došla.
E onda kad sam došla doma čekao me kuršlus u stanu (zasluge pripisujem mom dragom i ekipi), kojeg nisam stigla pospremat sve do danas, tj. maloprije.
Mrzim prljavi stan, prije me to nije smetalo ali sad poludim. Primorana sam radit u prostoru u kojem živim i ne funkcioniram ako je nered. Koliko god mislim da me zaboli dupe dok su čaše na stolu i kamara veša u kupaoni, toliko me svaka sitnica ometa i koči i usporava. Uz sve to me skrkala gripa, migrena i ona jebena kostobolja ili šta već je. Imam jebenu upalu sebe. Pucam na živce i istresam se na nekome kog beskrajno volim i koji me trpi svakakvu a jednostaavno si nemogu pomoć. U stvari sam svemu sama kriva. Serem i prigovaram samo kad puknem, inače ja sam ta kojoj ništa nije teško, onako malo mazohistički čak i uživam u utrci s vremenom. Volim dan u kojem sam stigla sve napravit; odradit šljaku, skuhat ručak, dat pusu kad kaže da je bilo fino, složit pizdarije po policama, raširit mašinu veša, suhi složit, sa smajlom dočekat Seinfilda, pročitat koju stranicu knjige i onesviještena zaspat. Trenutci u kojima pucam su kad to niko osim mene ne primjećuje, čak sam u poziciji da me se smatra nenormalnom. Možda je to normalno ali da, ako baš moram reć! Da, ja dijelim ordenje, riječi hvale i sitne pizdarije I JA ŽELIM ORDEN svaki put kad sam divna i krasna!! Nisam prije bila ni približno takva, i sad sam u totalnoj dilemi jesam li onda bila bolja ili je ovo normalna promjena a nenormalno je tražiti orden??
Pa fak bakćem se sa svime u ovih 33 kvadrata. U tom prostoru je pet jebenih ormara, dva kreveta, bicikl, usisavač, vešmašina, dvoje ljudi, dva stola, fotelja, uredska stolica, tri stola, dvije stolice, stalak za sušit veš, daska za peglanje, dvije napuhane lopte za pilates, padobran, televizor, kućno kino, dva kompa (jedan ne radi), sto kaciga i hrpa koječega potrebnog za svakodnevni život (kablova, suđa, punjača, lampi, cipela..) I sve to pokušavam održavat bez prašine, čisto i mirišljavo. Pa i normalan bi popizdio?
Da se razumijemo uopće ne tražim pomoć niti pare za čistačicu želim samo da mi se ne otežava i želim JEBENI ORDEN!!
Neotežavanje je moguće na sljededći način:
- bicikl neka ide na terasu na katu ( uvijek ispada blato iz ripni )
- cipele u ormar kad se izuju (inače se zapletem u njih kad god prolazim)
- prljavi veš, koliko god se čini da je logično strpat ga u mašinu toliko je još logičnije da ga se strpa u korpu za veš. Ako je punim zašto ju prvo moram ispraznit??
- moguće je i najdoljnu majicu u ormaru izvući a da ove gornje ostanu složene
- kad već neko drka po kuhinji neka barem u zagorene lonce nalije vode ako je alergičan na likvi
- štednjak je puno lakše obrisat nego oribat dan poslije
- kruh je (ako ga ja spremim) narezan u divnoj posudi i uvijek svjež, u ostalim slučajevima je suh smrvljen u nezavezanoj vrećici
- posuđe se ne stavlja u frižider, pa čak ni daska sa jednim komadićem slanine, znam da je ljenost oprat ju onakvu masnu al jebi ga bar neka se spusti u sudoper.
- kanta za smeće ima poklopac, zato da ne viri smeće iz nje a ne zato da bude zasran svim i svačim
- svaka stvar ima svoje mjesto, vrlo jasno i logično, ako barem potrefite odgovarajuću prostoriju u kojoj ta stvar obitava već ste puno pripomogli!!
Tako bi otprilike išle upute, vjerojatno s nekoliko psovki.
Ponovo napominjem da stan večeras blista, sve sam sredila i stigla. Opizdila sam glavom dvaput. Jednom u vrata od ormara dok sam tražila tabletu za migrenu, i jednom u rub prozora dok sam usisavala. Zapela par puta rukavom od majice za kvaku i o svaku pizdariju za koju se moglo zapet. E da još da ne zaboravim, jebem majku od srca komšiji ispod mene koji je na sastanku kućnog savjeta dao svoj kretenski prijedlog za senzorska svjetla u stubištu. Prijedlog je prihvaćen a svjetla se ugase svaki put kad pokušava m otključat lokot na terasi jer hoću raširit veš. I onom drugom i jebem majku! Onom preko puta koji me budi nedjeljom ujutro jer mi se veš osušio. E pa komšija dragi i tebi od srca!! Dabog da ti se u kući sve osušilo osim veša!!
Sad sam se ispirila momački! Obećavam da sam od sutra normalna. I za kraj jos samo rezime:
Kaže jedan bloger na naslovnici svoje knjige «Muškarci su iz birtije, žene su s placa». E ma nemoj mudri, ja na placu odem na tezgu kod nekog ko je pristojan, ne krade na vagi, ne mušičari jadne ljude za deset deka orasa. Isto tako joj preberem ušljivu salatu i uzmem si onu koja mi paše, steram ju u kurac ak neda birat banane, i zaokružim pod uvjetom da ubaci još jednu tikvicu. A ti ljepotane u birtiji treseš u pepeljaru i zatvoriš vrata za sobom, zgroziš se nad zapišanom daskom, objesiš jaknu, obrišeš noge ak je konobarica obrisala pod, zamoliš za čašu vode I PLATIŠ!!
Pa zajebi burke! Barem smijem zvocat, kad već niko ne plaća!

Reko samo da pozdravim, bilo je opako jučer na sastanku «društva naša djeca», dok sam došla do birtije bila sam mokra skroz. Padala je neka glupa kiša a ja sam naravno ostavila kišobran kod kuće da ga ne izgubim. Imala sam ih 752 reklamna 13 kupljenih i još nekolicinu koje je neko ostavio kod mene u stanu i sve sam pogubila. Osto je samo jedan koji je za snijeg, da dobro ste čuli za snijeg. Naime to je ambrela s printom Janice Kostolomić koji sam mukotrpno žicala puna 4 dana na nekom Velesajmu, ta se ambrela nosi samo po snijegu i ne dira ju niko osim mene!
Ono mukotrpno žicanje nije za mene bilo takvo nego za nekog lika koji je radio na štandu i kojem sam jašila po glavi ta 4 dana. I bome kad je skužio i on (a i lud bi skonto) da je jedina opcija; zvat domara od petog paviljona, dovuć lotru, (srbi kažu merdevine lol) popet se dobra tri metra uvis na štand od OMV-a i skinit kišobran, svima nam je bilo lakše. On me nije više morao slušat a ja sam doma furala ambrelu.
I tako ja jučer, da sirota Jana ne pokisne odem vam bez kišobrana. Dodatak svemu: capnila sam šiške malo kraće, pa kad su povukle vlagu i počele se kovrčat ličila sam na mješanca kokera i bobteila. Svejedno bilo je dobro, 4 babe u birtiji, jedna tepsija i svaka svoju kuhaču u ruci, pa opleti po toj tepsiji i pelinkovcu. Kad smo se napričale prebacile se u Spunk (četvrtkom je Kizo pa je garantirana dobra svirka) i s tim kuvačama srkale dalje. Danas gibam za Slavoniju već sam spomenula da seka i stari imaju rođendan pa treba i to preživit a i prva rečenica u ovom postu nebi imala smisla da sad nastavim pisat.
Odo još zgotovit radni dan da mi se je duša mirna, uf malo sam pospana, čudim se da nema mamurluka, mora da je zafrig sinoć bio dobar. A sad pozdrav! biznis sastanak u 1. vraćam se doma trpam gaće u ruksak i road to hell!

P.S. inače ovo gore je pes od Bože Sušeca, ja sam ipak malo drugačije izgledala