Na kamaru!

Hu malo me popušta bijes al ću si dat za pravo da se iskalim na ovom postu.
Ugl. vikend je odlično prošo doma ali je brzo sva radost isparila kad sam došla u Zg. E tu je počelo jebanje majke. Uglavnom tjedan za skočit kroz prozor, ćopilo me sve od gripe zaostatka s poslom, proljetne depresije do sve ijedne sitne zapreke koja mi se mogla nemilosrdno bacit pod noge. Ništa me mimoišlo nije. Postala sam čangrizava debela baba koja na ništa nije oguglala, koju sve živcira i koja konstantno pokušava unijeti red u ovo globalno sranje od nereda. Eo sad se ispucam i obećavam sama sebi da će me popustit čim sve sasujem u ovaj digitalni tariguz papir kojeg je neko slučajno na vrpi đubreta zakačio s vilama i ostavio na kamari među sijenom.
Pa počnimo
Kao prvo za vikend nisam uopće otišla do bake, baku koju beskrajno volim, premda mi je 100 puta popila živce, premda se zakačimo svaki drugi put (prošli put žešće, pa sam se sad trebala ispričat). Baka je stara i draga i divna i voli da joj dođem, i nisam nikad bila doma da ju nisam vidila i da joj se bilo šta desi ugrizla bi se za guzicu jer joj ovaj put nisam došla.
E onda kad sam došla doma čekao me kuršlus u stanu (zasluge pripisujem mom dragom i ekipi), kojeg nisam stigla pospremat sve do danas, tj. maloprije.
Mrzim prljavi stan, prije me to nije smetalo ali sad poludim. Primorana sam radit u prostoru u kojem živim i ne funkcioniram ako je nered. Koliko god mislim da me zaboli dupe dok su čaše na stolu i kamara veša u kupaoni, toliko me svaka sitnica ometa i koči i usporava. Uz sve to me skrkala gripa, migrena i ona jebena kostobolja ili šta već je. Imam jebenu upalu sebe. Pucam na živce i istresam se na nekome kog beskrajno volim i koji me trpi svakakvu a jednostaavno si nemogu pomoć. U stvari sam svemu sama kriva. Serem i prigovaram samo kad puknem, inače ja sam ta kojoj ništa nije teško, onako malo mazohistički čak i uživam u utrci s vremenom. Volim dan u kojem sam stigla sve napravit; odradit šljaku, skuhat ručak, dat pusu kad kaže da je bilo fino, složit pizdarije po policama, raširit mašinu veša, suhi složit, sa smajlom dočekat Seinfilda, pročitat koju stranicu knjige i onesviještena zaspat. Trenutci u kojima pucam su kad to niko osim mene ne primjećuje, čak sam u poziciji da me se smatra nenormalnom. Možda je to normalno ali da, ako baš moram reć! Da, ja dijelim ordenje, riječi hvale i sitne pizdarije I JA ŽELIM ORDEN svaki put kad sam divna i krasna!! Nisam prije bila ni približno takva, i sad sam u totalnoj dilemi jesam li onda bila bolja ili je ovo normalna promjena a nenormalno je tražiti orden??
Pa fak bakćem se sa svime u ovih 33 kvadrata. U tom prostoru je pet jebenih ormara, dva kreveta, bicikl, usisavač, vešmašina, dvoje ljudi, dva stola, fotelja, uredska stolica, tri stola, dvije stolice, stalak za sušit veš, daska za peglanje, dvije napuhane lopte za pilates, padobran, televizor, kućno kino, dva kompa (jedan ne radi), sto kaciga i hrpa koječega potrebnog za svakodnevni život (kablova, suđa, punjača, lampi, cipela..) I sve to pokušavam održavat bez prašine, čisto i mirišljavo. Pa i normalan bi popizdio?
Da se razumijemo uopće ne tražim pomoć niti pare za čistačicu želim samo da mi se ne otežava i želim JEBENI ORDEN!!
Neotežavanje je moguće na sljededći način:
- bicikl neka ide na terasu na katu ( uvijek ispada blato iz ripni )
- cipele u ormar kad se izuju (inače se zapletem u njih kad god prolazim)
- prljavi veš, koliko god se čini da je logično strpat ga u mašinu toliko je još logičnije da ga se strpa u korpu za veš. Ako je punim zašto ju prvo moram ispraznit??
- moguće je i najdoljnu majicu u ormaru izvući a da ove gornje ostanu složene
- kad već neko drka po kuhinji neka barem u zagorene lonce nalije vode ako je alergičan na likvi
- štednjak je puno lakše obrisat nego oribat dan poslije
- kruh je (ako ga ja spremim) narezan u divnoj posudi i uvijek svjež, u ostalim slučajevima je suh smrvljen u nezavezanoj vrećici
- posuđe se ne stavlja u frižider, pa čak ni daska sa jednim komadićem slanine, znam da je ljenost oprat ju onakvu masnu al jebi ga bar neka se spusti u sudoper.
- kanta za smeće ima poklopac, zato da ne viri smeće iz nje a ne zato da bude zasran svim i svačim
- svaka stvar ima svoje mjesto, vrlo jasno i logično, ako barem potrefite odgovarajuću prostoriju u kojoj ta stvar obitava već ste puno pripomogli!!
Tako bi otprilike išle upute, vjerojatno s nekoliko psovki.
Ponovo napominjem da stan večeras blista, sve sam sredila i stigla. Opizdila sam glavom dvaput. Jednom u vrata od ormara dok sam tražila tabletu za migrenu, i jednom u rub prozora dok sam usisavala. Zapela par puta rukavom od majice za kvaku i o svaku pizdariju za koju se moglo zapet. E da još da ne zaboravim, jebem majku od srca komšiji ispod mene koji je na sastanku kućnog savjeta dao svoj kretenski prijedlog za senzorska svjetla u stubištu. Prijedlog je prihvaćen a svjetla se ugase svaki put kad pokušava m otključat lokot na terasi jer hoću raširit veš. I onom drugom i jebem majku! Onom preko puta koji me budi nedjeljom ujutro jer mi se veš osušio. E pa komšija dragi i tebi od srca!! Dabog da ti se u kući sve osušilo osim veša!!
Sad sam se ispirila momački! Obećavam da sam od sutra normalna. I za kraj jos samo rezime:
Kaže jedan bloger na naslovnici svoje knjige «Muškarci su iz birtije, žene su s placa». E ma nemoj mudri, ja na placu odem na tezgu kod nekog ko je pristojan, ne krade na vagi, ne mušičari jadne ljude za deset deka orasa. Isto tako joj preberem ušljivu salatu i uzmem si onu koja mi paše, steram ju u kurac ak neda birat banane, i zaokružim pod uvjetom da ubaci još jednu tikvicu. A ti ljepotane u birtiji treseš u pepeljaru i zatvoriš vrata za sobom, zgroziš se nad zapišanom daskom, objesiš jaknu, obrišeš noge ak je konobarica obrisala pod, zamoliš za čašu vode I PLATIŠ!!
Pa zajebi burke! Barem smijem zvocat, kad već niko ne plaća!